Zašto se otpust iz bolnice često dogodi brže nego što porodica očekuje
Savremeno bolničko lečenje je usmereno na akutnu fazu, dakle na operaciju, na stabilizaciju stanja i na prve dane oporavka, a zatim se pacijent otpušta i nastavak oporavka se prebacuje na kuću ili na ustanovu. Za porodicu to najčešće znači da od informacije o otpustu do samog odlaska iz bolnice prođe svega jedan do dva dana, a u tom roku treba obezbediti mesto, opremu, negu i organizaciju terapije. Upravo zbog te brzine se odluke donose u žurbi i pod pritiskom, pa se često izabere rešenje koje posle nekoliko nedelja pokaže da nije održivo. Iz istog razloga se u ovoj oblasti sve više traži privremeni smeštaj, dakle boravak koji traje nekoliko nedelja ili meseci, tačno onoliko koliko traje period u kome je pojačana nega neophodna, posle čega se korisnik vraća kući ako je oporavak to omogućio.
Šta je privremeni smeštaj i kome je namenjen
Privremeni ili kratkoročni smeštaj je boravak u ustanovi sa punom negom, ali sa unapred dogovorenim trajanjem. Najčešće se koristi u nekoliko situacija. Prva je oporavak posle operacije i posle bolničkog lečenja, kada je potrebna svakodnevna nega, previjanje i nadzor, a porodica to ne može da obezbedi u punom obimu. Druga je period rehabilitacije posle preloma i posle moždanog udara, kada je potrebna dosledna fizikalna terapija i prisustvo osoblja pri svakom ustajanju. Treća je situacija u kojoj negovatelj u porodici mora na sopstveno lečenje, na put ili jednostavno na odmor, jer je i to legitimna potreba i u struci se naziva predah nega. Četvrta je zimski period kod starijih osoba koje žive same u objektima koje je teško grejati i održavati. U svim tim slučajevima se boravak planira i produžava ili skraćuje prema stvarnom toku oporavka.
Zašto je oporavak posle preloma kuka poseban slučaj
Prelom u predelu kuka je kod starijih osoba jedan od najozbiljnijih događaja i to ne samo zbog same povrede. Suština je u tome što se oporavak zasniva na tome da osoba što pre ponovo počne da se pokreće, jer svaki dan nepomičnog ležanja donosi slabljenje mišića, rizik od rana od pritiska, rizik od upale pluća i rizik od stvaranja ugrušaka u venama. Zbog toga se posle operacije po pravilu vrlo brzo počinje sa ustajanjem i sa vežbama, ali uz stroga pravila, dakle uz ograničenje opterećenja i uz zabranjene pokrete koje određuje ortoped. Za porodicu to znači da nije dovoljno da neko bude prisutan, nego da neko zna kako se pacijent podiže, kako se pomaže pri hodu sa hodalicom, koliko se sme opterećivati noga i koje pokrete treba sprečiti, jer se najveći broj komplikacija dešava upravo pri ustajanju i pri odlasku do toaleta.
Šta traži oporavak posle moždanog udara
Kod moždanog udara je situacija drugačija, jer se posledice razlikuju od osobe do osobe, dakle mogu obuhvatiti slabost jedne strane tela, poremećaj govora i razumevanja, poremećaj gutanja, promenu vidnog polja i promene u ponašanju i raspoloženju. Ono što je zajedničko jeste da je period neposredno posle akutne faze najvredniji za oporavak, pa se u tom periodu insistira na svakodnevnoj i doslednoj terapiji. U praktičnom smislu, potrebno je pravilno pozicioniranje zahvaćene strane, sprečavanje ukočenosti ramena i šake, vežbe pod nadzorom, a kod poremećaja gutanja i prilagođena konzistencija hrane i pića, jer zalazak hrane u disajne puteve kod ovih pacijenata predstavlja ozbiljnu opasnost. Uz to ide i redovna kontrola terapije, jer se posle moždanog udara po pravilu uvode lekovi koji smanjuju rizik od ponavljanja, a njihovo neredovno uzimanje je jedan od najvećih rizika.
Kako se planira otpust dok je pacijent još u bolnici
Najbolji ishod imaju porodice koje pripremu počnu pre otpusta, a ne na dan otpusta. Praktično, dok je pacijent još na odeljenju, vredi tražiti nekoliko informacija od lekara i sestara. Prva je kakav je stepen pokretljivosti u trenutku otpusta, dakle da li osoba ustaje sama, uz pomoć jedne osobe ili ne ustaje. Druga je koja pomagala su potrebna, dakle hodalica, štake, kolica, bolnički krevet ili antidekubitni dušek. Treća je koja terapija se nastavlja, u kojim dozama i do kada. Četvrta je da li su potrebni previjanje rane, vađenje konaca, nega katetera ili stome. Peta je kada je zakazana prva kontrola i koja terapija fizikalnog oporavka je preporučena. Šesta je da li postoje ograničenja u ishrani i u položaju. Sa tim podacima se rešenje bira mirno, jer se tačno zna koliki obim nege je potreban.
Koja dokumentacija se priprema
Za prijem u ustanovu i za nastavak lečenja potrebno je nekoliko dokumenata i njihovo pripremanje unapred štedi ceo dan. To su otpusna lista sa preporukom terapije, nalazi i snimci koji su rađeni tokom lečenja, spisak lekova sa tačnim dozama i vremenom uzimanja, zdravstvena isprava i lična karta, kao i podaci o hroničnim bolestima i alergijama. Uz to se prilaže i ono što ustanova traži prema propisima, dakle po pravilu lekarsko uverenje o zdravstvenom stanju i određene analize, a spisak se dobija pri dogovoru. Vrlo je korisno i da se pripremi kratak pisani opis navika, dakle kada osoba obično ustaje, šta voli da jede, šta ne podnosi, koliko dobro čuje i vidi i kako se najlakše smiruje, jer se time skraćuje period prilagođavanja i osoblje od prvog dana zna kako da priđe.
Šta se nosi u prvom danu boravka
Spisak je jednostavan, ali se u praksi najviše propuste sitnice koje najviše nedostaju. Nose se udobna odeća koja se lako oblači, dakle bez sitnih dugmadi i uskih otvora, dovoljno donjeg veša, pidžame, kućni ogrtač i obuća sa punom petom i nekliznim đonom, jer su papuče bez zadnjeg dela čest uzrok padova. Uz to idu pribor za ličnu higijenu, peškiri ako ih ustanova ne obezbeđuje, i, što je najvažnije, naočare, slušni aparat sa rezervnim baterijama i zubna proteza sa kutijom, jer bez njih osoba gubi kontakt sa okolinom i deluje znatno lošije nego što jeste. Terapija se nosi u originalnom pakovanju. Na kraju, nose se i lične stvari koje daju osećaj doma, dakle nekoliko fotografija, omiljena knjiga, brojanica, sat i telefon sa punjačem, jer upravo te sitnice najviše pomažu u prvim danima.
Kako izgledaju prvi dani i zašto je adaptacija normalan proces
Prvi dani su za većinu ljudi period prilagođavanja i to je očekivano, a ne znak da je odluka pogrešna. Osoba dolazi iz bolnice, dakle iz perioda u kome je bila oslabljena i u nepoznatom okruženju, pa joj treba vreme da uspostavi novu rutinu. U praksi se prvih nekoliko dana javljaju povučenost, slabiji apetit i češće pitanje kada se ide kući, a zatim se, kada se uspostavi ritam, stanje po pravilu vidno popravlja. Ono što najviše pomaže jeste dosledna rutina, dakle isti raspored obroka, terapije i aktivnosti, prisustvo poznatih stvari i kratke i redovne posete. Porodicama se preporučuje da posete u prvim danima budu kraće i češće, umesto retkih i dugih, i da se pri odlasku ne oduži rastanak, jer se time olakšava i korisniku i porodici.
Zašto se fizikalna terapija ne prekida i posle otpusta
Najveća greška posle bolničkog lečenja jeste zaključak da je oporavak završen kada je rana zarasla i kada bol popusti. U stvarnosti se funkcija vraća samo doslednim vežbanjem, i to u periodu koji se meri nedeljama i mesecima, a ne danima. Kod preloma kuka to znači postepeno povećavanje opterećenja i hoda uz pomagalo, uz vežbe za snagu i za ravnotežu. Kod moždanog udara to znači svakodnevni rad na pokretljivosti, na finoj motorici i, kada je potrebno, na govoru. Kod dužeg ležanja to znači postepeno vraćanje kondicije i sposobnosti da se sedne, ustane i pređe nekoliko koraka. Zbog toga se u planu boravka predviđa redovna terapija po rasporedu, a ne povremeno vežbanje kada osoba oseti volju, jer razlika u ishodu između te dve varijante posle tri meseca je ogromna.
Kako se sprečavaju padovi u periodu oporavka
Osoba koja se oporavlja je u najvećem riziku od pada upravo u fazi u kojoj počinje ponovo da hoda, jer je snaga još slaba, a samopouzdanje se već vratilo. Zbog toga se prostor i navike prilagođavaju. Prvo, ustajanje se izvodi postepeno, dakle prvo se sedne na ivicu kreveta i sačeka nekoliko trenutaka, jer se kod starijih pri naglom ustajanju javlja pad krvnog pritiska i vrtoglavica. Drugo, hodalica ili štake se koriste dosledno i onda kada osoba misli da joj ne trebaju. Treće, obuća mora biti stabilna i zatvorena. Četvrto, put do toaleta mora biti osvetljen i bez prepreka, a noću se obezbeđuje svetlo. Peto, osoba mora imati način da pozove pomoć, dakle poziv za osoblje ili telefon nadohvat ruke, jer se najveći broj padova dešava pri pokušaju da se nešto uradi samostalno, bez čekanja pomoći.
Šta se prati u toku oporavka i kada se menja plan
U ovom periodu se stanje menja iz nedelje u nedelju, pa se i plan menja prema tome. Prati se napredak u pokretljivosti, dakle da li osoba samostalno seda, ustaje i koliko koraka prelazi, zatim stanje rane i kože, unos hrane i tečnosti, telesna masa, raspoloženje i redovnost terapije. Na osnovu toga se u dogovoru sa lekarom i fizioterapeutom pojačava ili prilagođava program. Kod dela korisnika oporavak ide brzo i posle nekoliko nedelja se planira povratak kući, uz nabavku pomagala i uz uređenje stana, dakle uklanjanje tepiha, postavljanje rukohvata u kupatilu i podizača za toalet. Kod dela korisnika se pokaže da je potrebna trajnija nega, pa se privremeni smeštaj pretvara u dugoročni, i to je odluka koja se donosi na osnovu stvarnog stanja, a ne unapred.
Kako se planira povratak kući
Ako je cilj povratak, on se priprema unapred i ne izvodi se naglo. Nekoliko nedelja pre planiranog povratka se procenjuje šta osoba može samostalno, a šta ne, i prema tome se uređuje stan, dakle uklanjaju se prepreke, obezbeđuje se pristupačno kupatilo, planira se raspored nameštaja i mesto za spavanje na istom nivou, kada je moguće. Zatim se planira ko će biti prisutan i u kojim satima, i da li je potrebna pomoć nekoliko puta nedeljno. Uz to se dogovaraju nastavak fizikalne terapije, kontrole i način nabavke lekova. Korisno je i da se prvi povratak organizuje kao proba, dakle boravak kod kuće tokom vikenda, uz mogućnost da se vrati u ustanovu, jer se tako mirno proveri šta funkcioniše, a šta treba doraditi. Ovaj tekst je informativnog karaktera i ne zamenjuje savet lekara, jer se plan oporavka uvek određuje prema nalazu i preporuci lekara koji vodi pacijenta.